Nэuromancer

Letovanje u Crnoj Gori (I)

23.09.2007.

    Pre neku noć zaključio sam ovogodišnje letovanje. Mislim, fizički sam se vratio 1. septembra ujutru, ali neke stvari ostaju u nama dok sa njima ne završimo u srcu, u snovima... Iskoristio sam pravo na jedan uplaćeni dan više i tako poravnam račune. Ali, o tome drugi put.

    Ove godine supruga i ja imali smo sreću da sebi možemo priuštiti letovanje. U Crnoj Gori. Nemamo ništa protiv inostranstva, ali opredeljuju nas finansijske mogućnosti i neobaveštenima moramo reći da je i Crna Gora inostranstvo. Nas dvoje smo na vreme prihvatili odlazak braće i tamo nismo imali nikakve probleme. Ne samo zato što nismo poneli čak 'ni pola grama' stimulativnih sredstava, već uopšte. Nismo imali problem na graničnom prelazu, nismo imali problem na obali, niti su nas u povratku deportovali. Ukratko, usudili smo se. Kada svi u Srbiji prihvate da između Srbije i Crne Gore postoji međunarodna granica, biće nam svima lakše. Neko će i našim graničarima napraviti granični prelaz da ne bi više kao hajduci pred autobuse iskakali u kabanicama iz narandžastih kontejnera. No, granični prelazi su zahvalna tema za digresiju, a trenutno je bitnija razmena iskustava u vezi sa autobuskim prevozom, turističkom ponudom i smeštajem, kulturnim sadržajima i slično.
    Recimo, ponuda autoprevoznika ove godine bila je raznovrsna, a nije bilo teško opredeliti se. Supruga i ja se saglašavamo sa pogrešnom premisom da se ljudi ponašaju ekonomski racionalno, i uglavnom u našim izborima cena ima presudnu ulogu. Ipak, nije lako odlučiti se za najpovoljnijeg prevoznika koji putnike ostavlja na izlazu tunela Sozine. Sutomore su blizu, 'ne više od kilometar' i međugradski autobusi saobraćaju veoma često, ali mislim da putnici nakon neprospavane noći ne vole da čekaju međugradske autobuse na magistrali. Za potrebe ovog izlaganja pretpostavimo da je teško u nekoliko stotina kilometara ukalkulisati i taj 'kilometar'. Nije lako odlučiti se ni za prevoznika čiji službenik uživa u blagodetima identifikatora poziva i na dodatna pitanja odgovara da se 'možemo još ovako pozivati, hoćete li vi doći u agenciju da kupite te karte?' A kako tek potencijalni putnik uživa u blagodetima mogućnosti izbora, pa gotovo uvek pred ultimatumom pretpostavlja dodatne informacije autobuskoj karti za put u nepoznato...
    Ali, nije teško odlučiti se za prevoznika koji naizmenično deli liniju sa crnogorskim prevoznikom. Umirujuće je saznanje da vozači autobusa imaju dovoljno vremena za odmor. Udobno je kada putnici ne moraju da povise ton da bi međusobno razgovarali. Moja supruga je primetila da je prošle godine autobus bio mnogo bučniji i stoga manje prijatan, pa neka mi neko kaže da se žene manje razumeju u transportna sredstva. Osvežavajuće je voziti se u klimatizovanom autobusu, ali sam žalio kada sam tek u ujutru shvatio da je veoma jednostavno zatvoriti krilca iznad glave i utopliti se na svom sedištu.
    Ljudski je grešiti. Čovek treba da oprosti dobroj ženi iz turističke agencije kada objasni da autobus iz Podgorice ide kroz Sozine u Bar. Ne samo da nema velike gužve ('ehej, autobus samo za one iz Sutomora i Šušnja!), već je i velika prednost u odnosu na autobuse koji u povratku potežu iz Herceg Novog. Ali, čovek se silno iznenadi kada autobus iz Podgorice okrene na Cetinje. Opraštam samo zato što sam ponovo video Bečiće. Neoprostivo je, međutim, kada putnici izađu pred autobus petnaest minuta ranije, a tamo ih već čekaju zato što kasne! Na kraju je sve dobro ispalo i pošli smo samo sa dva minuta zakašnjenja, iako je vozač centrali objašnjavao da smo mnogo kasnili.
    Nikada neću biti siguran da nam je vozač oprostio zakašnjenje, jer nam je na autobuskoj stanici Sutomore mirne duše izjavio da u povratku čekamo autobus iz Bara na istom mestu. Što je izazvalo salvu gneva kod vozača autobusa crnogorskog prijevoznika – 'Što je rek'a, lijepo vas je naučio...' Srećom, pa sam skaka' preko magistrale, te nas nijesu mnogo čekali. Uvek treba uzeti sa rezervom reči vozača autobusa o čijim dogodovštinama i smicalicama iz državnog preduzeća ste slušali prošle noći (naročito mi je bilo žao tepiha od dvadeset kvadrata na koji je iskapano motorno ulje)...
    Put prav kao strela. Vidi se da je nešto ostalo od provizija za izgradnju puteva – ibarska magistrala nikada nije bila udobnija i nadležnima odajem priznanje i zahvalnost. Moja žena nema probleme sa putovanjima, ali uvek postoji ono 'šta ako', pa mi je drago što smo nismo praktikovali duboko disanje i osvežavajuće bombone, već veselo slušali u putešestvijima saputnika pored nas. Nekoliko uljudnih reči na početku pretvorilo se u dugačku diskusiju i na sate (da ne kažem momente) monologe naprasno prekinute njegovim izlaskom u Mojkovcu u pola pet ujutru... U povratku nekoliko poznatih lica koji su letovali u drugim mestima, upoređivanje cena, vremena i amplitude talasa.
    Urbana legenda kaže zdravo je more, ali nisam siguran. Zdravo je barem jednom godišnje otići na more, ali pola autobusa je pravilo društvo mojoj lepšoj i boljoj polovini u kijanju, kašljanju i slinavljenju. To o zdravlju je diskutabilno. Već koliko je ko mogao, mnogi su povišenom telesnom temperaturom pomagali grejanje u autobusu – ovaj put sam se radovao što znam da je veoma jednostavno otvoriti krilca iznad glave i utopliti se na svom sedištu.