Nэuromancer

Samo sloga...

01.03.2008.

„Ako se pogleda unazad 20-tak godina, skoro da nema ni jednog predsednika partije koji je podneo ostavku zbog neuspeha stranke, koji je smenjen... Uzmimo za primer samo one najveće partije:

SPS - U vreme neprikosnovene vlasti Slobodana Miloševića, pa sve do danas on je apsolutno neprikosnoveni i nedodirljivi lider, na koga se svi pozivaju čak i danas kada ga više nema medju živima! Imali su milionsko biračko telo, opštenarodnu podršku, nasledjenu infrastrukturu, basnoslovne finansijske mogućnosti, a danas su na ivici parlamentarnog cenzusa. Uprkos tome nije bilo značajnih turbulencija koje bi jednu garnituru zamenilo nekom drugom koja bi imala kritički odnos prema S. Miloševiću.

SRS – Šta god ja mislio o načinu nastanka ove, danas svakako najveće (!) partije, Vojislav Šešelj (mesto boravka – Hag), još uvek je predsednik partije, koji se itekako pita za sve! Činjenica je da se danas nalaze u usponu, ali nam iskustvo govori da partija koja predje milionsku podršku vrlo brzo krene nizbrdo (pa mi se sve čini da nam je to jedina nada?)

SPO – Nema partije koja je od osnivanja više puta menjala svoju poziciju, od one prve velike opozicione stranke, preko partnerstva sa Miloševićem, do vanparlamentarne stranke i stranke ispod cenzusa. Ako se zna da je ona nastala nakon razlaza trijumvirata Drašković – Šešelj – Mirko Jović, da je medju prvima imala paravojne jedinice koje je podržavala (!), da je iznedrila jednog Velju Ilića, da nije želela (ucenjivala) da udje u DOS... onda je potpuno prirodno da doživi takvu sudbinu. Ipak Vuk je Vuk i ne da se, pa je još uvek predsednik SPO.

DS – Svakako stranka sa najvećim intelektualnim kapacitetom, ali i stranka koja je sve vreme imala unutrašnje probleme, počevši od prvog predsednika Dragoljuba Mićunovića, koji je nakon stranačkog poraza od Zorana Djindjića, napravio svoju partiju DC (Demokratski centar), Vojislava Koštunice, koje svoje frakcionaštvo i neslaganje definisao izlaskom iz DS-a i formiranjem DSS-a, preko Batića, koji je izašao iz DS-a i iz DSS-a, napravivši DHSS, pa sve do skorašnjih dogadjaja i stvaranja Čedine frakcije i partije LDP-a. Posebnu priču u svemu tome predstavlja DSS i njen predsednik Koštunica, doktor, Vojislav, koji je uspeo da za 8 godina vlasti (SRJ, SCG, Srbija), promeni i treću državu, a da pri tom ostane na vlasti, koji je uspeo da opštenarodnu podršku dobijenu 5-tog oktobra 2000-te, koja se može porediti samo sa podrškom koju je imao Milošević 90-tih, potroši, a DSS vrati na poziciju koju su imali pre DOS-a, ispod parlamentarnog cenzusa. I nikom ništa.

Dakle bilo nama kako bilo - nema ostavki – nema odgovornosti, ni političke, ni stranačke, a još manje državničke.”

Branislav Kovačević Cole, Crkao mi - nam, modem!
B92 Blog, četvrtak, 28. februar 2008.

Ipak, domaći politička elita u Srbiji bez obzira na smene (prividne?) vlasti uspeva da održi tananu ravnotežu između dve paralelne Srbije koje su stvorili. Dve Srbije žive i rade jedna pored druge bez dodirnih tačaka, osim u predizbornim kampanjama, kada jedna drugoj razbija glavu, dok politička elita sedi u zajedničkim zadimljenim salonima, pije rashlađeni viski i vodi računa isključivo o svom džepu. Isti ljudi, isti programi, iste priče...

Srpski narod kao srpski narod, grub i neobrazovan, pa su divide et impera i panem et circenses, načela iz osvita savremene zapadne civilizacije sasvim dovoljni. Četnici i partizani, Grobari i Delije, pobednici i poraženi, proevropski izdajnici i proruski patriote... osipamo se, odseljavamo, krijemo se i bežimo, umiremo više nego što se rađamo dok nam pričaju da smo ponosni, dok iscepanih gaća isterujemo svetsku pravdu...