Nэuromancer

Vreme poricanja

15.05.2009.

„Pravo na protest je demokratsko pravo, ali ne možes da blokiraš život drugih ako si nečim nezadovoljan.” Mlađan Dinkić, ministar ekonomije

Prošle godine u ovo vreme ugasio se jedan život. Sasvim običan, jednostavan život proveden na selu i ispunjen marljivim radom... ugasio se u tišini i strpljivom podnošenju nezamislivog. Opaka i teška bolest prigrabila je proleće za sebe, a pomoći nije bilo. Nekako se sve desilo između februarskih i majskih izbora. Poslednja bezbrižna slika nastala je upravo na dan čuvenog prošlogodišnjeg drugog kruga. Sećam se pomalo nepoverljivog pogleda kada je trebalo odlučiti čije ime ćemo izabrati... da nama, deci, bude bolje. Za Srbiju u kojoj će se deca bolje zaposliti, napredovati, rešavati stambeno pitanje, kupiti automobil i rađati unučiće...

O, šta se sve desilo u međuvremenu! Živimo li bolje? Ne, samo je važno da i dalje budemo strpljivi, da ne talasamo, da ništa ne zahtevamo, jer nije trenutak. Samo je važno da svojim nezadovoljstvom ne kvarimo medijsku sliku, kako je nedavno tražio gradonačelnik Kragujevca, jer zaboga, nama na proslave dolaze strani državljani, ambasadori, privredne delegacije. Ministar Dinkić, je naveo da ljudi imaju pravo na proteste, ali u parkovima i na drugim mestima. I, eventualno, u štrajkovima glađu izdrže do kraja... i tiho nestaju.

Samo da se sklonimo sa očiju i ćutke nestajemo između izbora, da barem oni uživaju u jakoj evropskoj Srbiji, u visokom životnom standardu, neopterećeno smišljaju mere protiv svetske ekonomske krize, bave se spinovanjem, otvaraju diplomatske frontove i ofanzive, nastoje da zadrže dva miliona Šiptara pod okriljem Srbije plaćajući im zaostale dugove i sa optimizmom govore o ukidanju viznog režima do kraja godine, po sedmi, osmi put!

Jedna od nesrećnih mera Vlade Srbije podrazumevala smanjenje plate svim državnim službenicima i usledio je talas poricanja – odjednom institucije nisu državne, službenici nisu državni, država je njihov servis! Svaka zamerka državnim funkcionerima za učinjeno i neučinjeno nailazi na kategoričko poricanje da su učestvovali u vlasti posle petog oktobra 2000. godine... ili su bili opozicija, ili su izašli iz Vlade, ili nisu imali predsednika, ili nisu imali premijera, ili nisu imali institucionalne okvire... ne preuzimaju odgovornost, jer nisu učestvovali! Ko je vodio ovu zemlju prethodnih osam i po godina i ko je vodi sada? Zar onaj ko će kroz dve godine hladno poreći da je sedeo u ministarskoj fotelji? Zar ćemo sva kola slomiti na leđima ministra zdravlja Tomice Milosavljevića (jedino je on neosporno sve vreme u fotelji)?

Ako je poricanje način... ako mi poreknemo njih, ubrzo će sasvim nestati. Možemo izabrati ljude koji će preuzeti odgovornost za nas i u naše ime.

„Pravo na vlast je demokratsko pravo, ali ne možes da blokiraš život drugih da bi ti bio zadovoljan.”