Nэuromancer

Zid u nama

10.11.2009.

Pre dvadeset godina Nemci su srušili Berlinski zid. Juče su svetski lideri i stanovnici Berlina brojnim ceremonijama proslavili rušenje zida koji je delio grad, delio Nemačku i simbolizovao Hladni rat. Vest o tome pratili su brojni arhivski snimci koji si prikazivali uglavnom ili izgradnju zida ili njegovo rušenje. Šta se desilo u međuvremenu ne možemo ni da zamislimo. Suze u očima Istočnih Nemaca i dobronamerni osmesi Zapadnih Nemaca na graničnom prelazu koji je prvi popustio izgledaju dirljivo (zanimljivo, Angela Merkel se tog dana ne seća najbolje, žena je bila u sauni. U Istočnoj Nemačkoj).

Snimci izgradnje zida i bekstva preko njega mnogo su potresniji, gotovo nestvarni. Ideja da se pomoću zida ljudi zadrže sa „bolje” strane žice je bolesna. Na dobro se čovek lako navikne i od dobrog niko nije pobegao, a ljudi znaju kada im nije dobro. Pokušavam da zamislim šta je održavalo zid toliko godina... pojedinci se nisu mirili, kopali su, grebali, puzali i pretrčavali rizikujući i gubeći živote. Ali izgleda da su zid u životu održavali milioni koji su nestali u međuvremenu, skapali u gladi, bedi i bolesti, oni koji se nisu grlili i ljubili daleke 1989. godine. Fuj.

Srpskih lidera u Berlinu na proslavi dana koji je promenio Evropu nije bilo (ipak možda nisu toliko svetski). Potpredsednik vlade juče je pod parolom „EU za svakoga” objavio da će pedeset najzaslužnijih građana Srbije putovati u zemlje Evrope, pedeset „običnih građana koji za sada nisu imali tu sreću da putuju u Evropsku Uniju”... uh, sreću? Za put u EU treba da ogrebem neku srećku, pozovem srećni broj, pošaljem SMS?

Šta ćemo sa našim zidom? Ne sećamo se kada smo dozvolili da nas zatvore sa „bolje” strane granice, zašto smo dozvolili da oko nas podignu zid? Ne znamo kome smo dozvolili da u našoj glavi podigne zid, kaže da manje vredimo i onda dve decenije čekamo u redovima, drhtimo po ambasadama i konzulatima pazeći da se ne izletimo na pogrešnom šalteru. I, molim lepo, dosta više o svetskim zaverama, uslovima i ucenama, postoje pravila kojih se bez problema pridržava nekoliko stotina miliona Evropljana. U suprotnom, svaka čast belosvetskim zaverenicima koji su našli da se istresaju na osam miliona primitivnih Balkanaca (zbog naših rudnika dijamanata, naftnih nalazišta ili skladišta prirodnog gasa, ili samo zato što smo možda pametniji ili lepši od njih?)!

Čija je bolesna ideja da nas zadrži sa „bolje” strane zato što nismo kategorisani, nismo „uradili nešto nesvakidašnje, nešto hrabro, nešto plemenito” (zar nismo?), da nas muze na svakom koraku besmislenim propisima, bezobraznim taksama, da nas iz godine u godinu manje ima zato što „bolje živimo”. Zašto su moj prijatelj ili moja komšinica manje vredni od svojih bugarskih, rumunskih i mađarskih vršnjaka? Zbog koga nam i demokratske vlasti ponavljaju istu priču, iz godine u godinu, o belom šengenu, ukidanju viza, viznim olakšicama, sporazumu, kandidaturi... Šta ćemo sa stotinama hiljada ljudi koji su nestali u međuvremenu, skapali u siromaštvu i bolesti? Možda su tako zaslužili, ćutanjem su održavali zidove oko nas i danas ih nema... (fuj)

...kao što neće biti nas ako se skoro ne „oslobodimo” zida u nama. Fuj.