Nэuromancer

Parada koja je održana

20.10.2009.

Na 65. godišnjicu oslobođenja Beograda 20. oktobra 2009. godine u Beogradu su se po prvi put sastali predsednici Ruske Federacije i Republike Srbije. I to po prvi put nakon 2001. godine kada je tadašnji predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin možda prvi put boravio u Beogradu. Prošlog meseca su košarkaši prvi put u istoriji Srbije, a posle sedam godina doneli medalju u Beograd. Mislim da u Srbiji imamo problem sa kontinuitetom. Uglavnom, u obezbeđenju visokog gosta iz Rusije učestvovalo je 5.000 policajaca.

Pre tačno mesec dana u Beogradu nije održana Povorka ponosa u organizaciji srpske LGBT zajednice. O tom događaju koji se nije dogodio pisalo se mesecima unapred, svoje mišljenje, sud ili kletvu objavio je ko god je stigao. U zbrci koja je vladala u medijima mogli su se čuti pravi biseri:
• mlaka podrška domaćih zvaničnika koji ne žele da imaju ništa s tim
• neodređen zahtev za pravo na intimu koja se iskazuje okupljanjem u centru grada
• reči podrške „nesrećnicima koji će biti izloženi tamo” od osobe koja u stvari podržava paradu
• kletve umesto praštanja (kako učenje nalaže) iz usta crkvenih otaca koji su rešili da prisvoje što više materijalnog bogatstva kako bi od istog sačuvali naše duše

Eh da, i predsednika koji u dalekom inostranstvu tvrdi da će u njegovoj zemlji policija zaštititi svako ljudsko pravo, svako mišljenje i svaki skup samo nekoliko sati nakon što je policija u ime 5.000 policajaca priznala da ne može garantovati bezbednost učesnicima Parade ponosa.

O tom događaju pisalo se još danima nakon što se nije održao. Zaboravili smo 20.000 evra koje je država isplatila organizatorima neodržane povorke i tako gurnula prst u oko siromašnim građanima koji su tako zaboravili 600.000 evra koje je država u tajnosti isplatila zbog određenih „nepravilnosti” u radu konzulata u SAD. Sve u svemu, izlozi, automobili i kontejneri su pošteđeni i nije bilo žrtava koje bi umanjile značaj besmislenog stradanja nesrećnog francuskog navijača.

Nije u pitanju netrpeljivost prema strancima, niti prema manjini koja iz nekog razloga „raspaljuje pohotu muškog nad muškim i ženskog nad ženskim” (ovako umilan opis homoseksualnih odnosa ne mogu da smisle ni najtvrdokorniji homofobi, ali mogu popovi), već nagomilano nezadovoljstvo koje se najpre ispoljava istresanjem nad zajednicama kojima država ne pruža odgovarajuću zaštitu. Razmislite malo, najverovatnije je ne pruža ni vama.

Želim da napišem nekoliko reči o događaju koji se održao i o kome se više ne piše, a to je „Porodična šetnja” u režiji nevladinih organizacija i u prisustvu nekoliko stotina građana. Prema rečima organizatora skup nije imao veze sa predstojećom Povorkom ponosa. Dušebrižnici svake vrste, čuvari morala, srpskih tradicija i porodičnih vrednosti slučajno su se baš tada setili da je porodica u Srbiji oslabljena u svakom smislu, iskazali su svoje nezadovoljstvo mirnim okupljanjem i čiste savesti vratili su se svojim redovnim aktivnostima. U proteklih mesec dana niko od njih nije upozorio:
• da se svaki peti brak u Srbiji razvede
• da smo četvrto najstarije društvo na svetu
• zemlja u kojoj penzioneri politički brane svoje interese
• da nas svake godine ima manje za jedan dobar grad (od 30.000 stanovnika)
• da 700.000 parova u Srbiji nema rešeno stambeno pitanje
• da je Strategija za podsticaj rađanja mrtvo slovo na papiru
• da bebi hrana i oprema nisu oslobođeni PDV-a
• da se naplaćuje čak i prisustvo oca na porođaju (!)

Pretpostavljam da su zauzeti skrivanjem od organa krivičnog gonjenja i bežanjem iz Srbije. Ili šta već. Izvinjavam se što sam pisao o događaju koji se održao.